четвртак, 9. септембар 2010.

Трг Палих Бораца
Дом
Железничка станица Велики Борак











Велики Борак је насеље у општини Барајево у Граду Београду. Куће су груписане дуж сеоских путева, па је насеље више збијеног типа. Дели се на Горњу и Доњу малу, Трњачку и Старовлашку махалу. По попису из 1818. године који је рађен по упутнику кнеза Милоша, Борак има 59 кућа са 169 душа, а 1844. има 92 кућа.


Велики Борак
Административни подаци
Држава Flag of Serbia.svg Србија
Град Београд
Општина Барајево
Географски подаци
Географске координате 44° 32′ 06" СГШ
20° 21′ 01" ИГД
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Становништво (2002)
број становника 1287
Остали подаци
Поштански број 11462
Позивни број 011
Регистарска ознака BG




                                    Кнез Сима Марковић                           Милисав Чамџија


Историја

Према запису Милана Милићевића, а према предању, на месту црквенац је био неки манастир Борак, па је по њему село добило име.
Реч „велики“ дописана је уз име Борак због великих догађаја који су у селу одиграни за време Првог српског устанка.
У време Првог српског устанка, овај крај је дао више знаменитих личности међу којима су најпознатији Кнез Сима Марковић из Великог Борка и велики јунак Милисав Чамџија, који је остао запамћен по томе што је први испред устаника ушао у београдску тврђаву Калемегдан («Хај браћо Срби, крила соколова! К мени, к мени, ја сам на ендеку. И Чамџија већ на топу седи»! На овај, Чамџијин знак, појачан је притисак и читава Београдска варош била је освојена).
У Великом Борку је 1805. године одржана прва Народна скупштина устаничке Србије. На Скупштини је установљен Правитељствујешћи совјет српски, први орган извршне власти у Србији. За председника Совјета изабран је прота Матеја А. Ненадовић, а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића. У Великом Борку, за време Првог српског устанка радила је и прва пошта у Србији.

Правитељствујушчи совјет српски, први орган извршне власти у устаничкој Србији, основан је 27. августа 1805. године а његово оснивање је био један од најзначајнијих потеза устаничких првака предвођених Врховним Вождом Карађорђем. Совјет, који је постојао неколико година, представљао је први стални орган власти чиме је устаничка Србија кренула путем обнове државности након вишевековне отоманске владавине. 


ФК ВЕЛИКИ БОРАК

Прва утакмица Борка је одиграна са Арнајевцима у Масинским ливадама на граници Арнајева и Великог Борка. Повремене утакмице Борчана, претежно су игране на празник у центру села где се данас налази Дом културе Кнез Сима Марковић. Некада Минина њива, експропријацијом и уређењем је постала 1948 године прописно игралиште, а данас је то захваљујући пре свега добровољним радом и улагањем мештана и државе постала леп Спортско-рекреативни центар са уређеним фудбалским игралиштем, пословно спортском зградом и осветљеним тереном за мале спортове.У згради основне школе 12. Јуна 1976 године донешена је одлука о оснивању фудбалског клуба под именом Фк Белики Борак. Клуб је стекао статус правног лица. Први званични председник је постао Војислав Иванковић, тада шеф месне канцеларије. Исте године 29. августа у Арнајеву, одиграна је прва званична утакмица у оквиру треће београдске лиге са Фк Борац из Арнајева. Пред више од 1.000 гледалаца Борчани су победили са 3:1. Тренер је тада био Живомир Нинковић Нине, а капитен Драгослав Јовичић Уча. Све до 2001-те, од 1977 године клуб се такмичи у Општинској лиги Барајева када надмоћно осваја прво место и игра 5 година у Другој београдској лиги. Данас је поново члан општинске лиге. Иначе фудбалери Великог Борка су освојили прво место у Купу општине Барајево 1966 и 1978 године као и у Купу ослобођења Барајева 1978 године. Дневни лист Спорт 20. априла под насловом "чудо на Вождовцу" као главну вест београдске рубрике оглашава победу Борчана од 1:0 над српсколигашем Фк Вождовац у четвртфиналу Купа Београда.
Основне боје дресова клуба су црвена и бела. Први дресови су обучени средином јуна 1942 године а урађени су од белог ланеног платна са црвеном попречном штрафтом на грудима. Данас је клупска боја црвено бела истоветна са бојом енглеског Арсенала што одговара надимку клуба "Топџије". Амблем клуба је у облику стилизованог знака Града Београда, у коме се налази застава Србије и трешњев топ са називом клуба. Поред одигравања такмичарских утакмица клуб реализује спортски део програма манифестације некад Омладинске свечаности, сада Дани кнеза Симе Марковић која непрекидно траје од 1973. године. Клуб има добре односе са многим клубовима, а посебно са Фк Синђелић и Фк Сремчица. Некада је сарађивао са Фк Козара из Беча клубом наших радника привремено запослених у иностранству као и са Фк Јардан из Републике српске. Више квалитетних играча-мештана је изградило богату спортску каријеру. Вредно је напоменути да је Радојко Гојко Петровић био најквалитетнији голгетер посавине и космаја 50-их година ,а да су Радивоје Давидовић, Живомир Нинковић, Драгојло Радојичић и Миломир Божић играли за друголигашке и српсколигашке екипе као што су: Фк Иванград, Фк Железник, Фк Рад, Фк Леотар (РС - БиХ) и ФК Јањина (Грчка).